Фарук Ножиновић – човјек који је водио први женски одбојкашки клуб у Зворнику – четири брата, четири професора физичког васпитања

Written by Administrator Wednesday, 16 December 2020 20:14

У монографији о стогодишњици средњошколског образовања у Зворнику важно мјесто заузимаће и Фарук Ножиновић, дугогодишњи професор физичког васпитања у школи која данас носи назив СШЦ „Петар Кочић“. Човјек ведрог духа, усправног хода, радо је причао са нама о свом образовном путу, првим спортовима, клубовима, настави, породичним успјесима.

Фарук Ножиновић је у Зворнику завршио основну школу и двије године, односно први степен учитељске, а онда још двије године у Бијељини како би постао учитељ. Прво радно мјесто као учитељу му је било у Витиници.

– То је било 1968. године. Чим сам добио посао, стигао је и позив у војску. Међутим, замолио сам их да одгодим одслужење војног рока макар неколико мјесеци како бих зарадио коју плату. Тако је и било. У марту добијам позив за Школу резервних официра у Задру, а по повратку ми нуде посао у Међеђи, за коју ја до тада нисам ни чуо. Одмах сам то одбио јер сам мислио да младом човјеку није мјесто на селу те сам у Тузли уписао Педагошку академију и као најбољи студент наставио студије ДИФ-а у Сарајеву. И ту сам двије године био најбољи студент и као награду нисам вратио 4.000.000 динара студентског кредита. Завршетком студија, дошао сам у Зворник да се одморим, а већ су ме на ДИФ-у у Сарајеву нудили да останем асистент на пливању, атлетици. Тада ме видио мој професор физичког Војо Божић и питао да ли сам дошао да њега замијеним јер он није завршио високу школу. Исти дан је стигао и позив директора Чеда Лазаревића који ми је понудио посао и у свом стилу рекао „плата је 300.000 тисућа, па ти изволи“, а када сам био учитељ плата је била 50.000 динара. Прихватио сам његов позив и почео са радом у средњој школи 1974. и радио све до 1992. године и избијања несрећног рата, када сам отишао у Њемачку – прича Ножиновић.

Имао папире, али напустио Њемачку

– У Њемачкој сам са супругом и двоје дјеце био 11 година. Добио сам сталне папире, али сам ријешио да се вратим. Питала ме је једна госпођа, да ли знам да ти папири вриједе 20.000 КМ на црној берзи, а ја сам јој рекао да их поклоне некоме коме су потребни јер ја никада више нећу доћи код вас. Она се изненадила па ме је упитала зашто и додала да је у БиХ био рат, а у Њемачкој је љепота. Рекао сам јој да то није никаква љепота, у Њемачкој не могу да дишем, изађем на Рајну не дају нам роштиљ, станем на траву ето некога да ме казни – присјећа се Ножиновић.

Најважније да ученици имају навику да вјежбају

Професор Ножиновић сматра да је основна улога овог предмета да дјеца стичу навике да вјежбају.

– Мени су дјеца увијек носила опрему и било је лијепо видјети их у црно-бијелој опреми. Ја сам им рекао да је то услов за добру оцјену, а да ли ће она бити и виша зависи од тога колико покажу на часовима. Мени је најважније било да стичу навике да вјежбају – прича Ножиновић.

Љубав према спорту „од малих ногу“

Ножиновић каже да је дјетињство, заједно са браћом, и друговима проводио у згради „Партизана“ која је била поред старе аутобуске станице, у близини данашње „Поште“.

– „Од малих ногу“ смо ту проводили вријеме. Моја браћа, другови и остала дјеца из Зворника. Играли смо фудбал, бавили се гимнастиком. Ту смо проводили цијели дан. Некако смо сви били окренути спорту. А кад се сјетим зграде „Партизана“, чини ми се да би је, не јачи земљотрес, него јача промаја оборила. Но, за нас, она је била храм спортова – присјећа се Ножиновић и додаје да је љубав према спорту била пресудна да заврши ДИФ.

Боље зарађивао као студент него као професор

У вријеме када је Ножиновић завршавао ДИФ, многе његове колеге нису имале завршену високу стручну спрему те су ванредно завршавали факултет. То је била прилика да овај изузетни студент заради учећи ванредне кандидате.

– Полагали су и они испите, али обично се нису сналазили у статистици, анатомији и физиологији. Један пријатељ из Тузле ми је чак платио хотел у Сарајеву, иако сам имао дом, како бих имао све услове да студирам и њега учим. Као награду, код њега сам касније полагао возачки испит, а чак ми је дао „фићу“ да сам возим и припремам се, иако никада прије нисам возио. Често смо ванредне студенте учили ритмику и плесове, односно скијање. Отишли бимо на Јахорину и од сваког студента наплаћивали по 5.000 динара, а уколико не положе испит враћамо новац. И сви су полагали. Заправо, ја сам имао једну тајну. Нисте могли све да научите из књиге, поготову ритмику. Ја сам сваки корак записивао, потом елементе скијања, а други су мислили да ако једном савладају градиво да га неће заборавити, међутим то градиво се брзо заборави. Ту свеску нисам никоме дао, а од ње сам пуно зарадио – каже Ножиновић и додаје да има и једна анегдота са полагања испита из ритмике.

– Професорица Равијојла је била једна меланхолична особа која никада није давала десетку, без обрзира како одговорите и урадите демонстрацију, уколико нисте њен студент четири године, а ја сам двије био у Тузли, а двије у Сарајеву. Она је мене похвалила приликом полагања испита и дала деветку, а мени треба десетка за просјек. Тада су сви студенти који су пратили испит питали шта ће онда бити са њима, ако сам ја добио деветку. Када је она упитала зашто, они су одговорили да сам ја све њих спремио за испит. Она се онда присјетила да има неки студент који подучава остале и лако полажу испите, али није знала да сам то ја и уписала ми је десетку – наводи Ножиновић.

Тренирао рукомет, водио одбојкашице и кошаркаше

Фарук Ножиновић је као основац тренирао рукомет, а касније је водио кошаркашки и женски одбојкашки клуб.

– Рукометни клуб је био први клуб од малих спортова који је основан у Зворнику. Наравно, ту је раније био и фудбалски клуб. Ја сам прво тренирао кошаркашки клуб и водио их од Друге републичке до Друге савезне лиге. Међутим, тада сам одустао јер је било потребно тренирати два пута дневно, а ја сам предавао и физичко и одбрану и заштиту и просто нисам могао физички да стигнем све обавезе. Дан је почињао у седам ујутро, а завршавао се око поноћи, те сам ријешио да се повучем. Нисам се ни поштено одморио, а добио сам захтјев да покренемо женски одбојкашки клуб. Нисмо тренирали у „Партизану“ већ у нашој школској сали која није била условна. Ми смо прво окупили само дјевојчице из школе и одмах су нас убацили у такмичарску лигу. Прве године смо били претпосљедњи, а већ наредне године прваци јер су биле јако талентоване. И у одбојци сам екипу довео до Друге савезне лиге, а прекинуо сам да тренирам јер су многе дјевојке ишле да студирају, друге се удале па је било тешко кренути испочетка. Послије сам преузео мушку екипу која је била једна од најбољих у Зворнику, али сам због повреде тетиве морао да прекинем рад и од тада нисам никога више тренирао. Снагу сам чувао за часове – истиче Ножиновић.

Четири брата професори физичког, пети економиста

Најстарији Фаруков брат Ферхат је, каже, најзаслужнији што су изабрали да буду професори физичког васпитања.

– И код мене је пробудио жељу да студирам ДИФ. Када сам био у војсци питао ме је да ли ћу читавог живота бити сеоски учитељ или ћу спремати пријемни и студирати. Иначе, сви смо завршили средњу школу у Зворнику. Други брат Фаих, након студија ДИФ-а, је радио у основној, потом у ТШЦ и онда прешао у Економску школу. Најмлађи Нихад је био занатлија, машин-бравар. Када је добио жутицу, мајка је питала да ли му можемо помоћи да и он студира и да се више не бави тим послом. Иначе, отац је говорио да је доста школе и да мало радимо, а мајка је увијек стајала иза нас и говорила да учимо кад смо већ добри студенти и када то волимо – рекао је Ножиновић чији је брат Ферхат касније магистрирао па докторирао на Универзитету у Тузли и био шеф катедре до пензије.

– Једино нас је „изневјерио“ Сакиб, који је завршио економију, а био је најбољи од свих нас. Он је био изузетан центарфор у Дрини, али је добио жутицу, оперисао слијепо цријево и имао упалу поребрице, све готово у истом тренутку, тако да је одустао од спорта и завршио економију те једно вријеме у Зворнику био технички директор „Универзала“  – испричао нам је Ножиновић.

(infobirac.net)

Милица и Драго Сабљак – брачни пар који је обиљежио зворничко школство

Written by Administrator Wednesday, 16 December 2020 20:03

Поводом јубилеја који ове године обиљежава зворнички средњошколски центар доносимо вам причу о брачном пару, Милици и Драгу Сабљаку, коју нам је испричала њихова ћерка Светлана Кљајић, која данас живи у Лондону, у канадској покрајини Онтарио.

Овом приликом јој се захваљујемо што нам је својим сјећањима приближила животе људи који су дали значајан допринос у развоју образовања, а самим тим и Зворника у цјелини.

Милица Сабљак

Милица Сабљак је рођена 11. фебруара 1928. године у Шапцу, од мајке Милке и оца Перише, који је умро када је Милица била мала, тако да га није ни запамтила. Миличина мајка, Милка, била је позната модисткиња, имала је свој кројачки салон у Шапцу и својим радом, како је говорила, и иглом одшколовала је двије ћерке на факултетима у Београду.

Милица је основну и средњу школу завршила у Шапцу. Након средње школе она одлази на студије географије на Приородно-математичком факултету Универзитета у Београду. У то вријеме, по завршетку факултета професори су још увијек имали могућност да бирају гдје ће се запослити. Милица је имала понуде на више мјеста, и по сјећању њене ћерке Светлане која нам прича ову причу, поред Краљева и Лознице, Милици је, такође, био понуђен и Зворник. Отишла је на сва три разговора за посао.

– Краљево ми се се чинило далеко. Лозница ми се тада учинила некако исувише прашњава, а тог неког лијепог, топлог прољећног јутра кад сам стигла у Зворник, Зворник је био окупан сунцем, чист, црвени камион је шмрком прао улице, и све ми се чинило лијепо и егзотично на неки начин. Све је мирисало. Најљепша је била смарагдно зелена Дрина и њене обале. И тако ја пређох мост и остадох у Босни – причала је касније Милица кад су је питали како је дошла у Зворник.

Након што је одлучила да прихвати понуду зворничке у гимназије, изнајмљује собу у кући ондашњег свештеника зворничке цркве и почиње да ради. Ту ће упознати свог будућег супруга, Драга Сабљака, који је у Зворник као директор школе већ дошао из Сарајева. Њих двоје ће се вјенчати 1955. године.

Као професор географије учила је своје ученике свему што географија треба да учи – ријекама, планинама, географским ширинама и дужинама, звијездама и земљама – али је у исто вријеме била особа танане, умјетничке душе, некако испред свог свремена, увијек испуњена љубављу. Једном ријечју, другачија.

Увијек се поносила чињеницом да скоро никада није изостала са наставе и да никада није каснила. Испратила је 40 генерација ученика уз изузетну љубав према свом послу. Никада је није напустио ентузијазам и увјереност да је бити просвјетни радник и преносити знање велика и одговорна мисија.

– Читав свој радни вијек је учила, стицала нова знања, издвајала интересантне чланке из новина, преписивала одломке из књига, како би на часовима као разредни старјешина, поред географије, учила своје ученике животним поукама, љубави, толеранцији, разумијевању. Све своје ученике је бескрајно вољела и поштовала и знам да је оставила дубок траг у животима тих људи, јер ми се многи и данас јављају, спомињући је по љепоти душе и узору који им је пружала – каже њена ћерка Светлана.

Била је, како сазнајемо, заљубљеник у природу, дуге шетње, цвијеће, Дрину, вољела је људе. Читала је пуно и увијек у људима препознавала само добро. Била је тиха жена, али пуна снаге, стрпљења и разумијевања за свакога. Никада никога није осуђивала. Презирала је подјеле свих врста.

Милица Сабљак је била добитник неколико значајних награда, а једна од најзначајнијих је Златна Медаља „Станко Николић“ највише признање које град Зворник додјељује заслужним грађанима, а које је 2009. године Милици додјељено на свечаној сједници Скупштине општине Зворник.

Под старе дане, у самоћи свога дома, открила је да има таленат за сликање. Сликањем је одмарала душу и испуњавала дане. Радила је мале аквареле пуне боја и радости. Када их је њена ћерка показала једном сликару, он је, не знајући уопште Милицу, рекао да је сликала као дијете, ведро и раздрагано, чисте душе.

Милица Сабљак је преминула 19. јула 2011. године, у Зворнику. Њена ћерка, која живи у Канади, била је уз њу у тим данима, сјећа се да јој је мајка Милица оставила списак коме шта да поклони, а њој је, како каже, оставила вјечно сјећање и понос што је њена ћерка.

Драгутин Сабљак

Историчар по струци, Драгутин Сабљак, познатији као Драго, рођен је у Сарајеву 1924. године. У Зворник је дошао крајем четрдесетих година прошлог вијека, као директор средње школе, свега неколико година по оснивању Ниже гимназије у Зворнику.

Био је прави ентузијаста, поштен и одан, а изнад свега одговоран. Спавао је по доласку у Зворник у учионици на клупи, док се није снашао и изнајмио собу. Ћерка Светлана се сјећа једне анегдоте из периода доласка њеног оца у Зворник, коју је сам испричао. Наиме, када је дошао, у школи је као послужитељ радила стара Рифа. Сама, старија жена, Рифа је Драга завољела као своје дијете које никад није имала. Кувала му је, прала, бринула се о њему. Једном је за потребе ликовног образовања била наручена скулптура која је, по природи ствари, била гола. Свако јутро када је Драго обилазио уционице прије уласка ђака, скулптура је била умотана у новинске хартије. Рифа је тада твдрила: „Велика је то срамота, директоре мој. Морала сам га пресвући.“

Драго Сабљак је био директор школе све до 1958. године. Касније је прешао у привреду и постао директор УПИ-јевог огранка у Зворнику. Слично као и његова супруга Милица, био је вољен и поштован од својих ученика, који су га читав живот ословљавали са „директоре“ и са којима се дружио до краја свог живота.

– Једне давне године, када сам ја била још у основној школи, тата је добио посао у Сарајеву и рјешење за стан. Ја сам се радовала томе, пошто сам много вољела баку, татину мајку, Илинку и дједа Славка, који су живјели у Сарајеву, као и моја тетка Драгица и тетак Михајло такође. И онда, изненада, тата се враћа и саопштава да без Дрине, пецања, Зворника и другара не може да живи тамо у Сарајеву. И тако смо остали“, прича нам Светлана, „и што је бака Илинка говорила, ко зна зашто је то добро.“

Поред школе коју је водио и обезбјеђивао кадрове, Драго је био изузетно вриједан и марљив човјек. Тополе поред Дрине су биле његово дјело и дјело његових ученика. Многе липе по Зворнику, по којима је некада Зворник био препознатљив, а које су на жалост у међувремену посјечене, такође су садили он и његови уценици. Тако је волио да се дружи са ученицима и у позним годинама. Тада би се евоцирале успомене и догодовштине из школских дана, а смијех и добра енергија увек су били ту.

Знао је све да ради, и није волио да му мајстори пуно тумарају по кући. Увијек је говорио да је сам свој мајстор за све, што је скоро и био. Поврх свега, Драго је био и фудбалер Дрине. Остао је упамћен као човјек кога су поштовали и вољели, али и он је волио људе и био веома друштвен и комуникативан. Био је духовит, шармантан, дивно је пјевао. Људе је волио без разлика. У кругу његових пријатеља могли су се наћи и високи интелектуалца, али и посве обични и једноставни људи. Једно је било сигурно, са савима је имао одличну комуникацију, заједницке шале, мале и велике разговоре. Важно му је било да је неко човјек, а не шта је ко и ко је ко.

Отисао је 2002. године испраћен, као и његов супруга непуну деценију касније, у великом броју својих ученика и пријатеља, премда су својим животом од ријечи ученици и пријатељи направили синониме.

(инфобирац.нет)

Прича о Јулијани Лули Лазаревић – по многима најбољем средњошколском професору у историји Зворника

Written by Administrator Wednesday, 16 December 2020 19:42

Јулијана и њена сестра Милица – извор: Старе слике

У причи о Милици Сабљак коју смо недавно објавили, могли сте да примијетите како смо рекли да је њена мајка, Милка, која је имала кројачки салон у Шапцу, својим вриједним рукама школовала двије ћерке на факултетима у Београду. Но, нисмо тада рекли да ће живот и њену другу ћерку одвести у Зворник и да ће обје свој радни вијек провести дружећи се са зворничким средњошколцима. Можда судбина и не кроји људске животе, али како ствари стоје, један кројачки салон има с тим посла.

Јулијана Лазаревић је рођена у Шапцу, 23. маја 1931. године. Завршила је Филолошки факултет у Београду, а након тога, декретом, како се то тада одређивало, свој први посао добила је у чачанској гимназији гдје радила годину или двије. На њено инсистирање пребачена је затим у шабачку гимназију. Њена сестра Милица је тада већ радила као професор географије у Зворнику. Једног дана Јулијана је отишла код своје сестре у Зворник и ту упознала свог будућег супруга, ветеринара Лалета Лазаревића. Услиједила је љубав и прелазак у зворничку гимназију.

Када се у Зворнику спомене име Јулијане Луле Лазаревић значајан број некадашњих ученика зворничке гимназије истиче да је то најбољи средњошколски професор у историји Зворника. То нису потврдили само њени бивши ученици него и њене некадашње колеге с којима смо, такође, имали прилику да разговарамо, и они су свједочили о њеној изузетности. На ту тему и на неке друге теме, разговарали смо са њеним сином Дејаном.

– Била је жена која је тражила знање, ред и дисциплину, била је веома строга, али и веома правична. Умјела је увијек и да помогне својим ђацима ако имају проблеме. Схвативши на вријеме да је то врло важно она се при Филолошком факултету у Београду додатно усавршавала у области психологије ђака. То је завршила како би могла што боље да разумије своје ученике. Она се савршено уклопила у једно вријеме у коме се заиста много тражило, јер зворничка гимназија се тако котирала да су на сарајевском универзитету говорили да им из Зворника долази ђаци међу првих пет гимназија у БиХ, најбољи студенти, који су заиста успјешно завршавали студије из различитих области – каже Јулијанин син Дејан.

Од Дејана смо чули још једну занимљиву причу која можда на најбољи начин илуструје педагошки приступ Јулијане Луле Лазаревић и уједно открива зашто су је ученици толико вољели иако је захтијевала, како је већ споменуто, рад, ред и дисциплину.

– Имала је једну одличну ученицу, Асју, која је била феномен у то вријеме, имала је скоро све петице. У мом одјељењу гиманзије, на примјер, било нас је двадесет и девет и били смо можда најбољи по успјеху, а имали смо четири одлична и осам врлодобрих ученика. Није се лако могло бити ни врлодобар. И онда је та Асја у трећем разреду гимназије одједном постала конфузна и почела је да добија двојке, тројке, јединице. Лула врло брзо то примијети и позове је на разговор. Знала је она одмах да је неко у породици болестан или је у питању љубав. Објасни јој Асја, искрено јој све исприча у четири ока, при том наводећи да ће да напусти школу. ʼНећеш ти ништаʼ, рекла је тада Лула. ʼЈа као разредни старјешина ти дајем недјељу дана слободно, имаћеш све оправдано, али прво ћемо ти и ја сад мало да поразговарамо, да ти увидиш да то није вриједно никаквих глупости. Иди, одмарај, размишљај, шетај поред Дрине, ради шта хоћеш, али да ми се вратиш за седам дана онаква каква си ми билаʼ. То је мени послије Асја причала. И она се заиста послије седам дана вратила и наставила поново са петицама – испричао нам је Дејан.

Када смо питали Дејана колико се разликовала Лула мајка у односу на Лулу професорицу, он нам је поновио да је Лула према својим ученицима била строга али правична, а да је он као син врло слично пролазио.

– Нисам иначе имао много попуста. Дошао сам у први разред гимназије и мислио сам да сам ја ту неки мангуп, јер ми је мајка познат професор, а стриц директор Гимназије, Чедо Лазаревић. Прво звоно, првог дана, велики одмор, обавеза је била да се изађе напоље. И ја горе на огради се клатим, говорим осталима, ма хајте ви, доћи ћу ја послије, остајем, хоћу нешто да завршим, и одједном такав ударац по глави добијем, умало нисам пао преко оног гелендера – с осмјехом се присјећа Дејан.

– Окренем се и видим, мој стриц, директор Гимназије који ме је тако погледао да сам се одузео. И сад памтим шта ми је рекао: ʼШта ти мислиш, магарчино једна, да имаш неке привилегије због мајке и стрица? Марш напоље! Немој да те видим више овдје.ʼ Таква је донекле била и она, можда не баш у том стилу, али без икаквих привилегија – прича Дејан.

Знала је Јулијана да подржи и ученике „мангупе“, шаљивџије, тако што се заузимала за њих и на наставничком вијећу и код директора, да се не избаце и школе. Говорила је да су то дивни људи, да јесу мангупи, али да нису зли. И дан данас се њеном сину јављају неки од њених ученика. Али, како још сазнајемо, није само тај однос према ђацима био извор поштовања које она и дан данас изазива. Дејан нам открива да је један од разлога и њено држање у друштву.

– Никад није изашла на улицу без тог неког свог шанел костима. Тад су све професорке носиле шанел костим. Дотјерана тако да за сваког има и осмијех и лијепу ријеч, осим кад су дошла нека тешка времена, кад јој је муж погинуо у саобраћајној несрећи, а ја сам био с њим у колима. Могу само мислити какав је то дан био за њу. Али увијек је била дама и тако се држала и у друштву и у граду и на радном мјесту – присјећа се Дејан.

На једној фотографији колектива зворничке средње школе, поред Луле сједи и домар Мујо. Дејан нам открива и разлог, што опет додатно осликава њен карактер.

– Домар Мујо је био један симпатични мршави чикица са својом беретком, брчићима и увијек је имао неки џемпер преко кошуље. Његово је било да замијени браве, поправи прозоре, да ложи зими угаљ и слично. Али био је неко с ким смо ми вољели да попричамо. Он је знао све о нама и ми о њему. Другим ријечима, један врло, врло упечатљив лик. Лула је инсистирала да се он слика на тој слици колектива. ʼНе може само професори, морате и Мују довестиʼ. Мујо је био један изузетно топао лик који је увијек дјеловао љутито и нервозно, али је у ствари био јако добар, мекан. Једноставно, неко кога запамтите. Позитиван човјек, исправан, прави гимназијалски домар – наводи Дејан.

Да је ово заиста тако, види се по Дејановом осмјеху, који не силази с лица док прича о домару Муји.

Искористили смо овај разговор да од Дејана добијемо слику не само о његовој мајци, већ и о школи у времену када је он похађао гимназију.

– У то вријеме било је обавезно да дјевојке носе кецеље, а момци су морали да имају мантилчиће до мало испод паса. Дјевојкама није било дозвољено никакво шминкање. На све те кецеље могао је само да се стави знак гимназије или број одјељења. Као што је то данас на престижним колеџима у свијету најнормалније, можда само на једном стилски јачем нивоу. Сви су били у том погледу равноправни, једнаки. Посебно је то било важно за дјецу са села. У сваком одјељењу је био један број ученика са села. Лула се између осталих трудила да се управо та дјеца не осјећају одбачено. Говорила је, ʼморате их прихватити, њима је тешко, они путујуʼ – прича и сјећа се Дејан својих средњошколских дана по одличним професорима и добром друштву. Споменуо је своју разредну, Милену Зекан, професорицу биологије, затим Садету Камишалић, професорицу хемије, професора математике Војина Пажина, историје Бранка Костова и др. Чуо је каже и за Барбару Негројевић која је била страх и трепет, неупоредиво строжа од Луле.

– Стварно смо имали шта да научимо. Имали смо бројне секције и те секције су биле баш развијене. Али смо и много учили. Постојали су кабинети за додатну наставу. Имали смо, рецимо, кабинет биологије гдје смо радили сецирање, мношто тих епрувета, скалпела, за органску хемију, за аналитику киселине, базе… Потпуно смо спремни отишли на медицинске факултете. Мимо редовне наставе била је та из биологије и хемије. Све што смо учили на правој години, ја ветерине, неко медицине, ми смо то већ радили у гимназији и било нам је много лакше – истиче наш саговорник.

Као успјешне ученике, не само из своје генерације, него уопште из средње школе у Зворнику, а који су касније имали запажене каријере, он је навео Јовицу Марковића, те Лулину ученицу, спикерку Радинку Капетановић (Марковић). Затим, „било је“, каже „доста добрих љекара. Драган Поповић и Мишо Хасановић су направили јаке каријере као директори у Сарајеву. Било је заиста доста успјешних, који су ишли или за Сарајево или за Београд.

Питали смо Дејана успут и за његов избор занимања.

– Ја сам наслиједио оца, значи да сам други ветеринар у генерацији. Мада ми је стриц, Чедо Лазаревић скренуо пажњу рекавши: ʼСинак, пази! Биће, колико ја видим, више ветеринара него стокеʼ. Већ тада је предвидио оно што ће се десити, а то би ми сигурно и отац рекао касније да је био жив. Један дебакл у сточарству, у коме је све мање нашег, а све више увоза. Али мене је то интересовало, или медицина или ветерина. И отишао сам на ветерину – вели Дејан, а у наставку своје приче се опет дотиче своје мајке, што нас, на неки начин, након ове корисне дигресије поново враћа главној теми.

– Исте године сам уписао студије и доживио трагедију са очевом погибијом. Требао сам да идем у војску и имао сам могућност да одложим војни рок за годину или двије или, пак, да идем некад до двадесет и седме, јер су имали у виду да ми је отац погинуо и да сам под стресом. Међутим, баш је Лула рекла, не.ʼЗа њега је сада најбоље да оде у војскуʼ – наводи Дејан.

Умјесто анегдоте за крај, Дејан нам је испричао још једну поучну причу из свог и живота његове мајке.

– У четвртом разреду сам био под притиском неких професора, а био сам нервозан због свега што ми се издешавало. И пукнем једном на часу енглеског, на нашег професора Мику, устанем и демонстративно напустим час. Нешто сам му и довикнуо у пролазу док сам излазио с часа. То је био прекршај за искључење из гимназије, камоли за нешто друго. Ја то испричам Лули. Она је претрнула кад сам јој рекао. ʼКако си то могао, па на шта то личи, шта ће ми сутра рећи тај човјекʼ, говорила је. Мико јој је сутрадан пришао у гиманзији, видио је како га гледа и рекао: ʼВидим да Вам је Дејан све испричао. Хоћу само да знате да је то за мене завршена ствар. Ја преко тога прелазим. Ја знам да је он под притиском два-три професора. Знам да му је отац погинуо недавно. Апсолутно га разумијем. Чак подржавам његову реакцију иако је била против мене.ʼ Људи су, дакле, заиста успјели да уђу у суштину, не да отаљавају посао. Е, то је и на мене утицало, та његова реакција. Тако треба реаговати, пробај да видиш шта је испод површине. То је нешто овако врло, врло занимљиво – закључио је Дејан Лазаревић, син Јулијане Луле Лазаревић која је 2010. године постхумно одликована највећим признањем града Зворника, Златном медаљом „Станко Николић“ за заслуге из области културе и образовања.

Поводом њене смрти, у августу 2001. године, познати пјесник и новинар Бранислав Брано Максимовић је у тадашњој штампи написао:

– Била је врстан професор, врстан интелектуалац, један од ријетких које је Зворник имао. Као гимназијски професор српског језика и књижевности извела је бројне генерације и остала је упамћена као неко ко је потпуно предан свом позиву, величини и значају образовно васпитног рада. Њени ученици, данас професори, инжењери, доктори, правници… памтиће је по њеним изузетним предавањима о Дучићу, Црњанском, Миљковићу, о српској народној епици, и напокон о Иви Андрићу чији је била велики познавалац и поштовалац, а колеге по досљедности, правничности и високим моралним вриједностима. Као што је живјела, тако је и радила. Као што је радила, тако је и живјела.“

(За ИНФОБИРАЧ: Станислав Томић)